Sektori sa najvećim potencijalom u Srbiji jesu oni koji firmama pružaju adekvatne resurse uz koje su one u stanju da na sistematičan način proizvode međunarodno konkurentne proizvode dok im je poslovanje istovremeno profitabilno, produktivno i dinamično.
Takvi sektori podstiču razvoj konkurentnih firmi čiji će rast biti u stanju da pokrene privredu Srbije u celini; stoga te sektore smatramo najpogodnijim za razvoj firmi. To ne znači da će svaka firma koja je deo industrije sa potencijalom zaista i biti uspešna i konkurentna na međunarodnom nivou. Pa ipak, prosečna firma ima veće šanse da uspe u okviru ovakvog sektora. Da li će neko preduzeće uspeti ili ne zavisi prvenstveno od pojedinačnih atributa samog tog preduzeća.
Sektori sa najvećim potencijalom prepoznati su na osnovu integracije rezultata dve kompleksne analize – analize izvozne performanse i analize performanse sektora u celini.
Konačni cilj analize jeste da se prepoznaju sektori koji poseduju resurse i sposobnosti neophodne za snažan, dinamičan, diversifikovan i održiv izvoz. Uspeh na inostranim tržištima jasan je odraz sistematske sposobnosti jednog sektora da proizvede konkurentan proizvod, ali istovremeno i da neprekidno unapređuje svoj položaj na tržištu u uslovima konkurencije iz drugih zemalja.
Iz modela izvozne performanse i njenih determinanti – konkurentne prednosti, komparativne prednosti, kompleksnosti proizvoda i diversifikacije izvoza – možemo izvesti određene opšte zaključke o međunarodnom poslovanju srpske privrede. Može se zaključiti da je izvozna konkurentnost Srbije u celini sistematski i sveobuhvatno unapređena u posmatranom postkriznom periodu. Izvozna pozicija, merena kroz povećanje učešća na tržištu, poboljšana je na preko 70% najvažnijih izvoznih destinacija. Međutim, indikativno je i to što je ta performansa bila pretežno zasnovana na poslovanju manjeg broja sektora razmenljivih dobara, a prvenstveno izuzetno konkurentne autoindustrije. Ostali najkonkurentniji sektori uglavnom pripadaju resursno intenzivnim oblastima (plastika, guma, metalni proizvodi, drvo i papir, koks, derivati nafte). Iako su poljoprivreda i agrobiznis među sektorima najznačajnijim za izvoz iz Srbije, kada njihove performanse posmatramo kroz prizmu konkurentnosti možemo videti da poljoprivreda i agrobiznis nisu bili u stanju da konkurišu rivalima u postkriznom periodu, od 2009. do 2013. godine.
Kako merimo potencijale sektora?
Potencijale sektora merimo pomoću indeksa sastavljenog od četiri glavne komponente: ostvarene performanse, potencijala za ekonomski razvoj, doprinosa društveno-ekonomskim ciljevima i ekspertskih mišljenja. Komponente su komplementarne i sukcesivno pojačavaju efekat jedna drugoj.
- Ostvarena performansa prikazuje učinak koji su kompanije ostvarile na tržištu u posmatranom periodu. Komponenta ukazuje na to koliko su firme unutar sektora bile sposobne da se izbore sa negativnim posledicama krize, da rastu i dinamično se razvijaju, poslujući uspešno u okviru svoje „core“ delatnosti.
- Potencijal za dalji ekonomski razvoj „koriguje“ performansu ostvarenu u prošlosti za nova očekivanja, naglašavajući „efekat“ pozitivnog trenda kod onih kod kojih se očekuje da prosperiraju i u budućnosti i ističući one koji sopstvenim prosperiranjem podstiču i rast drugih.
- Doprinos društveno-ekonomskim ciljevima, nadgrađujući se nad već ostvarenim i očekivanim u budućnosti, specijalan značaj daje sektorima koji imaju kapacitet da pomognu pri ostvarivanju nacionalnih prioriteta
- Ekspertska mišljenja uključuju dozu iskustva i subjektivnosti, što za cilj ima da koriguje nesavršenost podataka, metodologije, procesa aproksimiranja i ostalih „neuspeha” oslanjajući se isključivo na kvantitativne pokazatelje.
Prve tri komponente se mogu razložiti na devet glavnih stubova:
Komponenta 1- Ostvarena performansa:
(1) generalna performansa
(2) izvozna performansa
(3) održiva performansa
Komponenta 2 – Potencijal za dalji ekonomski razvoj:
(4) potencijal za rast
(5) potencijal za prelivanje efekata
(6) potencijal za usložnjavanje
Komponenta 3 – Doprinos društveno-ekonomskim ciljevima:
(7) kreiranje zaposlenosti
(8) privlačenje investicija
(9) podsticanje preduzetništva
GRAFIKON 7: Grafički prikaz strukture indeksa razvojnih potencijala sektora
Stub 1: Generalna performansa
Generalna performansa prikazuje sposobnost firmi u okviru sektora da rastu brzo, produktivno i profitabilno, stvarajući dodatu vrednost i radna mesta. Za sektor koji je ostvario bolju generalnu performansu se može reći da je atraktivniji i pogodniji za razvoj firmi.
Rast aktivnosti jedne kompanije pokazuje njenu sposobnost da generiše tražnju i uvećava svoje prihode – bilo kroz sposobnost da prodaje više proizvoda postojećim i novim mušterijama, bilo kroz uvećanje cene na bazi diferenciranja od konkurencije. Rast aktivnosti je preduslov zdravog razvoja, ali svakako nije dovoljan uslov – oslikava prihodnu, ali ne i troškovnu stranu, a ne govori dovoljno ni o samoj efikasnosti rasta. Stoga, u okviru generalne performanse, koristi se još indikatora sa ciljem da se slika kompletira.
Profitabilnost i produktivnost ukazuju na kapacitet firmi da ponude „pravi” proizvod, poželjan u očima kupaca, i to na način da svoje inpute u proizvodnji upošljavaju na efikasan način. Oba podstuba u dugom roku ukazuju i na efikasnost i na efektivnost poslovnih aktivnosti kompanije, što se ogleda i kroz podsticaj vlasnika i drugih interesnih grupa da ulažu sve veća sredstva. Visoka prosečna profitabilnost posledično privlači i veliki broj novih investitora, što dodatno unapređuje značaj i rast samog sektora.
Brzorastuće kompanije, tzv. „gazele”, posebno se izdvajaju među uspešnim kompanijama. To su firme koje su uspele snažno i konstantno da rastu i zapošljavaju radnike i da u periodu od četiri godine dupliraju svoju početnu imovinu. Njihov značaj se prevashodno ogleda u kreiranju značajnog dela kreiranih radnih mesta. Za razliku od njih, veliki sistemi u najvećoj meri ne kreiraju nova radna mesta -- u Srbiji vrlo često, usled neefikasnosti poslovanja, dovode i do gašenja pozicija. Procenat gazela u Srbiji je 3%, odnosno od 100 firmi, 3 se mogu smatrati gazelama.
Stub 2: Izvozna performansa
Izvozna performansa izdvaja one sektore koji poseduju resurse neophodne za snažan, dinamičan, diversifikovan, inkluzivan i održiv izvoz. Uspeh na inostranim tržištima signalizira sposobnost sektora da proizvodi konkurentan proizvod, ali takođe da kontinuirano unapređuje svoju tržišnu poziciju dok se takmiči sa inostranim rivalima. Stoga, ovaj stub obezbeđuje sveobuhvatniju sliku o sposobnosti sektora da ostvaruje održiv rast zasnovan na sve većem učešću u globalnoj trgovini. Prva dva podstuba opisuju sposobnost sektora da obezbedi povoljnu poziciju na inostranim tržištima i kapacitet da tako stečenu poziciju unapredi.
Volumen izvoza sektora kroz svoju ostvarenu poziciju na inostranim tržištima otkriva postojanje komparativnih prednosti. Na taj način ukazuje na postojanje sposobnosti, resursa i efikasnosti u proizvodnji proizvoda i njihovoj prodaji van granica domaćeg tržišta. Sa druge strane, analiza dinamike izvoza utvrđuje prisustvo sposobnosti da se stečena pozicija dodatno unapređuje. Stoga, dinamika indikuje postojanje konkurentske prednosti, kao sposobnosti sektora da inovira i unapredi poslovne procese da bi održao i unapredio svoju izvoznu poziciju. Pretpostavka su pojmovi održivosti i unapređenja, gde sektor mora kontinuirano da transformiše postojeće sposobnosti i prednosti, kako bi se konkurentnost postigla i zadržala. Pod pritiskom svetske ekonomske krize, koja je dovela do zasićenja domaćeg tržišta, započeta je i promena paradigme srpskog privrednog rasta. Firme su se u većoj meri okrenule ogromnom i likvidnijem evropskom tržištu, što je rezultiralo porastom izvoza u periodu 2009-2014. Ipak, osim značajnog rasta izvoza, još je značajnija informacija da je rast bio baziran na rastu konkurentnosti. Od ukupnog rasta izvoza, najveći deo je posledica toga što je Srbija „preotela“ rivalima deo tržišnog kolača. Ipak, iako su izvozne aktivnosti doživele ekspanziju, izvoz i dalje čini svega nešto manje od 45% BDP-a, te prostor za rast izvoza ostaje najveći neiskorišćeni potencijal na putu privrednog razvoja.
Postizanje diversifikovanosti u izvozu ukazuje na stepen uspeha u eliminisanju ključnih rizika. Oslanjanje na jedno izvozno tržište, jedan proizvod ili jednog kupca izlaže kompanije različitim vrstama rizika. Diversifikovanje izvoza utiče na to da se ti rizici smanje. Diversifikovanost tako definisana obuhvata proizvodnu i tržišnu komponentu. Sektori koji uspevaju da proizvedu veliki broj konkurentnih proizvoda i da unapređuju tržišno učešće na velikom broju inostranih tržišta snose manji rizik u svom poslovanju. Diversifikovanost ukazuje na sposobnost kompanija unutar sektora da svoju proizvodnju prilagode različitim potrebama, vrednostima i kulturama. Na taj način, osim što umanjuje neizvesnost, kao posledicu eksternih šokova i promena u tražnji na pojedinačnim tržištima, diversifikovanost izvoza ukazuje na prisustvo šireg spektra neophodnih kapaciteta i znanja. Rast izvoza i konkurentnosti srpske privrede očitao se u većini izvoznih proizvoda i na većini inostranih tržišta. Ipak, druga strana medalje, apsolutna, ukazuje da je konkurentnost dominantno kreirana od strane svega par sektora – u kojima je upliv stranih direktnih investicija omogućio rast konkurentnosti. Inkluzivnost izvoza ukazuje na sistematičnu sposobnost kompanija unutar sektora da prepoznaju i zadovolje potrebe inostranih kupaca, i uspešno se takmiče sa inostranim konkurentima. Koliko firmi jednog sektora uspeva da prati dinamične globalne trendove opredeljujuće utiče i na održivost izvozne performanse u budućnosti. Ukoliko je izvozna pozicija koncentrisana, ona sužava prostor za budući rast izvoza koji bi se inače dobio većom inkluzivnošću. Nedovoljna inkluzivnost izvoza predstavlja važnu barijeru snažnijoj internacionalizaciji privrede – relativno mali broj firmi iz razmenjivih sektora plasira svoje proizvode na inostrano tržište, dok je plasman u vodećim sektorima visoko koncentrisan, što upućuje na to da izvoz prevashodno zavisi od manjeg broja većih izvoznika. U Srbiji najvećih 5% izvoznika čini 84% ukupnog izvoza Srbije. Srpske kompanije se suočavaju sa problemima kako prilikom izlaska na inostrana tržišta, tako i prilikom opstanka na njima. Kako bi se omogućilo stvaranje šire i zdravije baze izvoznika, neophodno je identifikovati kritične faktore koji dominantno utiču na uspeh kompanija na inostranim tržištima. Proces prevazilaženja prepreka koje stoje pred potencijalnim i postojećim izvoznicima, mora biti podržan i olakšan od strane donosioca odluka zajedno sa relevantnim institucijama. Povećanje inkluzivnosti izvoza predstavlja osnov za narednu komponentu stuba, a to je kreiranje održivog rasta i kontinuirano unapređenje izvoza. Održivost izvozne performanse je finalna perspektiva koja daje vremensku dubinu celom stubu, sa naglaskom na potencijal da se unapređenje izvoza nastavi i u budućnosti. Kao osnova održivosti izvozne performanse ističe se kako povećanje broja izvoznika, tako i održavanje postojećih izvoznika na inostranoj trgovinskoj sceni. Istraživanja ukazuju na činjenicu da srpske izvoznike karakteriše izraženi problem u ostvarivanju kontinuiteta u izvoznim aktivnostima. Ukrštanje informacije težine opstanka sa već malim brojem postojećih izvoznika jasno ukazuje na potrebu za kreiranje vertikalnih politika koje bi omogućile perspektivnim firmama istrajnije aktivnosti na međunarodnom tržištu. Sam podstub održivosti u sebi objedinjuje i rast broja izvoznika, kao i broj uspešnih kompanija koje trenutno ne izvoze kao indikator relativno „spremnog“ potencijala kompanija da se u narednom periodu uključe u izvoz.
Izvozna konkurentnost MSPP je i najstroži indikator sposobnosti MSPP, gde svoju uspešnost iskazuju ne samo poslovanjem na domaćem tržištu, već i kroz takmičenje na inostranim tržištima u mnogo zahtevnijim uslovima. Međutim, obzirom na niže i kapitalne i ljudske resurse, MSPP se prilikom izlaska na inostrana tržišta suočavaju sa nizom barijera. Najsnažnije barijere za podizanje izvoznih performansi MSPP tiču se inkluzivnosti i održivosti izvoza - srpska MSPP, osim problema oko izlaska na inostrana tržišta, podjednako imaju teškoće da na njima opstanu. U ukupnom broju malih i srednjih preduzeća, samo 10,6% izvozi svoje proizvode, a tek 6,4% izvozi svoje proizvode kontinuirano. Ako izuzmemo etablirane izvoznike, koji svoje proizvode plasiraju na inostrana tržišta iz godine u godinu, ostaje jedna velika grupa firmi koja ili ne izvozi, ili neredovno izvozi. S druge strane, kada firme izađu na inostrano tržište, u proseku samo 41,2% njih uspe da izveze na to tržište i sledeće godine, a samo 18,7% tri godine za redom. Zato je važno identifikovati mehanizme koji će omogućiti većem broju firmi da lakše pronalaze inostrane kupce i izvoze u kontinuitetu.
Stub 3: Održiva performansa
Treći stub ostvarene konkurentnosti - „zdravlje“ firmi, daje održivu perspektivu komponente 1 – Ostvarene performanse. Uprkos profitabilnom i produktivnom poslovanju, i uspešnom plasmanu proizvoda na inostrana tržišta, upravljanje finansijama predstavlja često gorući problem firmi. Problemi prezaduženosti i nelikvidnosti mogu onemogućiti poslovanje i zatvoriti celokupan biznis u određenom roku. Stoga, dobre performanse kompanija je značajno ukrstiti sa njihovom sposobnošću da to čine dugoročno i održivo. Osnovni indikator prisutnosti zdravih kompanija u određenom sektoru je učešće kompanija koje pre svega uspevaju da opstanu. U određenim sektorima, tako i za manja preduzeća, očekivana stopa opstanka je relativno niža. Prezaduženost naročito pogađa mikro i mala preduzeća, pa nekad i srednja, koja često nemaju rešeno pitanje vođenja računovodstvenog posla, a posledično ni finansijskog plana. Firme često nisu u stanju da upravljaju svojim novčanim tokovima, što vodi problemu nelikvidnosti. Problem nenaplativih potraživanja, kao gorući problem celokupne srpske privrede, usko je povezan i značajno utiče na nelikvidnost kompanija. Određeni broj kompanija ulazi u nelikvidnost, ne zbog lošeg poslovanja ili lošeg vođenja finansija, već usled nemogućnosti da sopstvena potraživanja naplate u dogovorenom, predvidivom roku. Posledična nelikvidnost uz slabu dostupnost izvora finansiranja, nepotpuni oporavak proizvodnih kapaciteta i regulatorna opterećenja vode u stvaranje svojevrsnog začaranog kola, koje je teško rešiti. Sve zajedno, vodi problemu opšte nelikvidnosti celokupne privrede.
Stub 4: Potencijal za rast
Govoreći o potencijalu za rast, pre svega govorimo o ukrštanju dva toka informacija: koje su potrebe za proizvodima na domaćem i međunarodnom tržištu i koje su mogućnosti da ih Srbija proizvede. Kako je ukrštanje potreba i mogućnosti bazično, ali i vrlo opšte gledište, potrebno je definisati okvire kroz koje će se ti tokovi prepoznati i „uhvatiti“. Praćenje potencijala za rast, za svrhu kreiranja indeksa realnih potencijala (IRP-a), ne pretenduje da u potpunosti precizno definiše obrasce tražnje, već da sagleda osnovne i dominantne trendove. Potencijale za rast određenog sektora prevashodno posmatramo kroz tokove tražnje za proizvodima na domaćem i međunarodnom tržištu, njenu strukturu i dinamiku. Na taj način identifikujemo potrebe, kroz rast i održivost tražnje svakog sektora, kao polazne tačke analize budućih potencijala. Davanje na taj način šireg okvira potencijala ekspanzije određenog sektora, usmerava ka utvrđivanju internih kapaciteta i potencijala za ostvarenje rasta samo sektora u Srbiji. Kada govorimo o mogućnostima (potencijalu) da rast sektora prati rast tražnje, pre svega se govori o određenoj verovatnoći za ostvarenje. Polazeći od trenutnih resursa i proizvodnih sposobnosti i kapaciteta u zemlji, moguće je stvoriti mrežu očekivanja koja će indikovati koji su najverovatniji pravci delovanja, i koji pravci sa najvećom verovatnoćom mogu značajno doprineti razvoju. Potencijal za rast sektora u Srbiji upravo se odnosi na verovatnoću da se stvore kapaciteti za proizvodnju i stepen neiskorišćenosti tih maksimalnih kapaciteta. Ovaj potencijal takođe uključuje postojanje resursnih baza kao što su poljoprivredni, šumski, mineralni resursi itd.
Stub 5: Potencijal za prelivanje efekata
Sposobnost sektora da pogura rast drugih i doprinese sveukupnom ekonomskom razvoju posmatramo kroz kvantifikovanje potencijala za prelivanje. Sam potencijal za prelivanje efekta razdvajamo na intrasektorski i intersektorski potencijal. Intrasektorsko prelivanje efekata obuhvata potencijal da rast i razvoj pojedinačnih kompanija, ili određenih proizvodnih grupa unutar sektora, pogura celokupan razvoj samog sektora. Sa druge strane, potencijal za intersektorsko prelivanje efekata predviđa mogućnost ostvarivanja šireg razvoja na taj način, da razvoj jednog sektora, pogura razvoj drugih sektora. Takvo prelivanje podrazumeva tri pravca delovanja: prelivanje kroz lanac vrednosti, prelivanje kroz grupu sektora koji koriste sličnu tehnologiju, znanje i inpute i najšire gledano, prelivanje kroz celokupnu privredu. Teško je predvideti koji od kanala prelivanja će se ostvariti i koji će dominirati u celokupnim ostvarenim pozitivnim eksternalijama. Neki sektori su po samoj prirodi više izolovani, sa poteškoćama da svoj rast prenesu i na rast drugih. Međutim, definisanje mreže međusektorske povezanosti i vrste povezanosti otvara prostor za utvrđivanje sklonosti ka širenju efekata. Na taj način definišemo koji sektori imaju veću sklonost da doprinesu širem ekonomskom razvoju, a koji ne.
Stub 6: Potencijal za usložnjavanje
U ekonomskoj stručnoj javnosti postoji konsenzus da tajna ekonomskog razvoja leži u uvećanju sofisticiranosti proizvodne korpe jedne zemlje. Sofisticirani sektori doprinose ubrzanju šireg ekonomskog razvoja, time što unapređuju tehnologiju, proizvodne procese i dovode do kreiranja veće dodate vrednosti u odnosu na više resursno-bazirane proizvode. Unapređenje ekonomskog razvoja jedne zemlje se postiže kroz proizvodnju sve većeg broja novih, kompleksnih proizvoda, proizvedenih na bazi unapređenih tehnologija i znanja. Prosto uvećanje proizvodnje postojećih proizvoda, naročito niske kompleksnosti, dovodi do rasta, ali do nedovoljnog razvoja privrede. Kompleksnost proizvoda predstavlja ključni element unapređenja sofisticiranosti proizvodnje jedne zemlje i proizvodne korpe koju „nudi“ međunarodnom tržištu. Unapređenje sofisticiranosti proizvoda osim što obezbeđuje ubrzan razvoj kako samog sektora, tako i služi kao poluga razvoja celokupnog ekonomskog razvoja. Proširenje proizvodne baze proizvoda više kompleksnosti doprinosi uvećanju kolektivnog znanja jednog društva. Prisustvo sofisticiranog i unapređenog kolektivnog znanja, otvara prostor za značajne efekte prelivanja kroz unapređenje proizvoda drugih sektora. Ulaganje u inovacione aktivnosti, zajedno sa ulaganjem u istraživanje i razvoj, predstavlja kanal koji direktno utiče na uvećanje produktivnosti kompanija i unapređenja i diversifikacije samih proizvoda. Nivo tehnološkog razvoja opredeljujuće utiče na uspeh jedne kompanije i posledično celokupnog sektora. Unapređenje tehnologije, inovacije samog proizvoda, proizvodnog procesa i marketinških aktivnosti dovodi do kreiranja komparativne prednosti i ubrzavanje rasta. Ono što dalje ubrzava, a služi i kao okidač procesa razvoja, je brzina usvajanja i kvalitet pojedinačnog obrazovanja, kao i mogućnost i brzina difuzije kolektivnog znanja. Nivo obrazovanja posmatran kroz prosečan nivo obrazovanosti radne snage, ali pre svega i kvalitet obrazovnog sistema je odlučujući faktor prosperiteta jednog društva. Kvalitet obrazovanja je prevashodan kriterijum koji opredeljuje takođe i uspeh određenog sektora. On se odnosi na obrazovanje celokupnog raspona radne snage: od sposobnosti vlasnika/menadžera da upravljaju preduzećem, specijalizovanih eksperata da kreiraju i unapređuju proizvod, do operativnih radnika da efikasno i kvalitetno kreiraju proizvod i sprovode operativne procese. Međutim, značajan aspekt razvoja celokupne privrede, predstavlja i mogućnost korišćenja kolektivnog znanja. Socio-ekonomski prioriteti prikazuju koliko rast određenog sektora doprinosi unapređenju ključnih segmenata društvenog i ekonomskog blagostanja. Može se tvrditi da gotovo svako kreiranje vrednosti i rasta doprinosi opštem privrednom rastu zemlje. Međutim, nije svaki rast podjednako značajan za privredni rast. Isto tako, ni svaki privredni rast nije podjednako značajan za uvećanje blagostanja građana. Donosioci odluka, pitanjima opšteg ekonomskog rasta i razvoja, dodaju kao cilj i unapređenje kvaliteta tog rasta, naročito sa aspekta blagostanja građana. Sa društvenog stanovišta, rast koji u isto vreme i kreira zaposlenost je u određenoj meri poželjniji. Takav opšti cilj naročito dobija svoj značaj u uslovima velike nezaposlenosti, u kojima se nalazi Srbija. Međutim, kreiranje zaposlenosti važno je posmatrati kroz dva pravca: sposobnost sektora da kreira i uveća broj radnih mesta, i sposobnost sektora da kreira kvalitetna radna mesta. Tek u sinergiji ta dva pravca, rast zaposlenosti ostvaruje svoj pun doprinos unapređenju blagostanja građana. Za razliku od potencijala za ekonomski razvoj, ova komponenta indeksa posmatra specifične prioritete ekonomskog rasta, ali i kvaliteta tog rasta, koji se odražava na kvalitet uvećanja blagostanja građana.
Stub 7: Doprinos kreiranju zaposlenosti
Kreiranje kvalitetnih radnih mesta je najpoželjniji mogući „nusproizvod“ ekonomskog rasta. Takav ekonomski rast istinski utiče na popravljanje životnog standarda, smanjenja siromaštva, pravičniju raspodelu dohotka, jačanje tržišta rada i prava radnika, radni moral, motivaciju i smanjenje odliva najtalentovanije radne snage. Takav opšti cilj naročito dobija na značaju u uslovima velike nezaposlenosti, u kojima se nalazi Srbija – preko 18% građana radnog uzrasta je nezaposleno, a čak 43% mladih koji traže posao trenutno ne radi. Ili, posmatrano iz vizure ukupnog broja građana radnog uzrasta, tek svaki drugi obavlja plaćeni posao, radeći barem sat vremena nedeljno. Ekonomski rast, sam po sebi, nije nužno praćen stvaranjem radnih mesta. Takozvani „jobeless growth“, iskusila je i privreda Srbije tokom prethodne decenije.
Iako je produktivnost značajno porasla, predimenzionirani, tehnološki zastareli i nekonkurentni realni sektor privrede se polako, iz godine u godinu, prilagođavao novim tržišnim uslovima, odnosno znatno manjem domaćem tržištu i znatno većem broju rivala na istom. Kako bi došlo do zaokreta i promene paradigme, neophodno je da donosioci odluka postave ciljeve, a zatim da kroz analizu i primenu politika upravljaju privrednim rastom, vodeći računa i o drugim njegovim karakteristikama osim stope po kojoj se uvećava. Sektori koji rastući istovremeno imaju potencijal da kreiraju kvalitetna radna mesta treba da budu od posebnog značaja za kreatore politika. Takvi sektori pre svega treba da budu prepoznati, a zatim i targetirani politikama koje bi omogućile da se efekti njihovog ekonomskog rasta u što većoj meri preliju na blagostanje društva. Sektori se razlikuju, kako prema sposobnosti da kreiraju radna mesta, tako i prema sposobnosti da obezbede kvalitetna radna mesta.
Stub 8: Doprinos privlačenju investicija
Privlačenje investicija, naročito inostranih, jedno je od vodećih ciljeva ekonomske politike Srbije. Međutim, ne doprinose svi sektori podjednako kroz investicije, niti su svi sektori podjednako privlačni budućim investitorima. Potencijal za investiranje sinergetski determinišu dve komponente: prostor za investiranje i atraktivnost sektora. Što je sektor atraktivniji i što je prostor za investicije otvoreniji, to je veći i investicioni potencijal. Ukoliko je sektor atraktivan, ali prostora za investiranje nema, ili ukoliko je prostor za investiranje širok, ali sektor nije privlačan, investicioni potencijal je manji. Prostor za investiranje je određen mogućnošću ulaska investitora na tržište. Taj prostor zavisi od regulatornih barijera (primera radi, nije moguće investirati u namensku industriju - stoga, prostor za investiranje ne postoji), resursnih barijera (nije moguće očekivati ni investiciju koja bi podrazumevala dodatnu eksploataciju već prenapregnutih energetskih potencijala – nafta, gas, ugalj), ali i trenutne strukture tržišta - od prisustva drugih privatnih investitora, pogotovo velikih (sužen investicioni potencijal u duvanskoj industriji, u kojoj već postoji oligopol kreiran od strane velikih stranih kompanija), koji su se već marketinški i logistički pozicionirali na tržištu i crpe resurse i znanje.
Atraktivnost sektora zavisi od mogućnosti održivog i dinamičnog profitabilnog poslovanja. S obzirom da je srpsko tržište malo, atraktivnost je pre svega određena kretanjima na svetskom tržištu – promenama tražnje, cene proizvoda, cena sirovina. Ipak, atraktivnost zavisi i od domaćeg tržišta, odnosno tražnje na istom i cene rada.
Stub 9: Podsticanje preduzetništva
Sektor mikro, malih i srednjih preduzeća predstavlja vitalni deo srpske privrede, čineći 99% ukupnog broja firmi.
Osim što generiše više od pola stvorene vrednosti i kreirane zaposlenosti u privredi, predstavlja i veliki potencijal budućeg rasta. U uslovima oskudnosti međunarodnih tokova kapitala, očekivanja da će se desiti snažniji priliv kapitala kroz strane direktne investicije su malo izvesna. Oslanjanje na domaću privredu je mogućnost, ali i neophodnost.
Međutim, „mala“ privreda (sektor malih i srednjih preduzeća) u Srbiji se suočava sa značajnim poteškoćama kako u poslovanju, tako i u generalnom preživljavanju. Stoga, kako bi se omogućio održiv i dinamičan razvoj, neophodno je razumeti probleme i potrebe ovog sektora, kao i stvoriti uslove za njihov prosperitet. Podsticanje preduzetništva i razvoj sektora malih, srednjih preduzeća i preduzetnika (MSPP) mora imati holistički pristup, koji će paralelno stvarati zdravo i stabilno okruženje za ulazak novih firmi, kao i podsticajno okruženje za prosperitet postojećih firmi. Na prvom mestu se to odnosi na stvaranje institucionalnog i makroekonomskog okruženja koje će omogućiti neometano i plodotvorno poslovanje svih aktera u jednoj privredi. Zatim, kao nadogradnja zdravog ambijenta dolazi posebno usmeravanje pažnje na podizanje svesti o preduzetništvu, razvijanju preduzetničkog duha i veština kako kroz sistem obrazovanja, tako i kroz institucionalnu podršku realizacije preduzetničkih ideja. Na samom kraju, ali ne i po značaju, donosioci odluka treba da omoguće inkluzivnu podršku razvoju novog (start up) biznisa -- kroz administrativnu podršku, pristup finansijama (i mikro finansijama), kao i omogućavanje platforme za poslovno savetovanje i monitoring.
Srpsku privredu karakteriše nedovoljan stepen razvijenosti u odnosu na evropski prosek. To se odnosi ne samo na fenomen „missing middle“, već i na fenomen „missing small“. Za razliku od proseka EU, gde mala preduzeća čine 6,4 odsto a srednja jedan odsto ukupne privrede, u Srbiji je učešće malih firmi 3,2 odsto a srednjih tek 0,7 odsto, dok je čak 96 odsto preduzeća mikro veličine. Takva preduzeća, i kada su sposobna da proizvedu kvalitetan proizvod, retko imaju kapacitet da ostvaruju rast. Stoga je ključno pitanje kako obezbediti uslove za veći broj uspešnih i prosperitetnih MSPP i njihovo prerastanje iz malih u srednje i velike firme?
Unapređenje konkurentnosti MSPP u procesu privrednog razvoja i kreiranja zaposlenosti predstavlja jedan od četiri prioriteta kohezione politike EU 2014-2020. MSPP su prepoznata kao ključni pokretač ekonomskog razvoja, inovativnosti, zapošljavanja i socijalne integracije. Ovo se naročito ogleda kao poluga u procesu ravnomernog lokalnog i regionalnog razvoja jedne zemlje. MSPP u Evropi se dalje definišu kao ključ oporavka, naročito kroz kreiranje zaposlenosti, gde 2 od 3 radna mesta u privatnom sektoru su kreirana od strane MSPP, a dok je stopa rasta zaposlenosti duplo veća u odnosu na velike sisteme. Međutim, kako MSPP imaju problem sa privlačenjem visoko obučene radne snage, pristupom finansijama i otpornošću na globalne promene, pažnja donosioca odluka mora biti veća.
Razvojni potencijal sektora ima za cilj upravo da prepozna sektore u kojima je uočena relativno veća baza zdravih i dinamičnih MSPP, sposobnih da rastu, uspešno se integrišu u globalne tokove, a da je ulazak novih igrača nesputan i opstanak verovatniji. Mada nisu dovoljno prepoznatljivi u široj javnosti, u srpskoj privredi jasno se izdvajaju sektori koji su ostvarili dinamičan rast upravo zahvaljujući jakom jezgru malih i srednjih preduzeća, koja zdravo posluju i kontinuirano uspevaju da unaprede domaću i internacionalnu aktivnost. To su, prvenstveno, sektori srednje dodate vrednosti, koji se nalaze u centru lanaca vrednosti, kao „pomažuća karika“ koja obezbeđuje inpute sektorima najvišeg nivoa kompleksnosti.
U procesu prepoznavanja sektora koji su značajni sa aspekta podsticanja preduzetništva i razvoja MSPP, odgovore treba pronalaziti postepeno. Na prvom mestu treba prepoznati koji sektori su dovoljno „otvoreni“ za ulazak i opstanak MSPP; zatim koji sektori već poseduju relativno široku bazu zdravih i agilnih MSPP koji uspevaju ne samo da opstanu, već i da rastu i razvijaju se; i na kraju, kao najzahtevniji kriterijum, identifikovani sektore čije firme su uspevale da svoj proizvod plasiraju i na inostrana tržišta, i na njima vremenom sve više uvećaju svoje tržišno učešće. Na taj način, stub se sastoji od tri podstuba: lakoća ulaska i sposobnost opstanka MSPP; zdrava baza MSPP; izvozna konkurentnost MSPP.
Prvo značajno pitanje za integraciju i poslovanje MSPP u nekom sektoru, predstavlja lakoća ulaska i sposobnost opstanka na tržištu. Sektori se razlikuju po stepenu koncentrisanosti, a oni visoko koncentrisani često ne predstavljaju „prijateljsko okruženje“ za razvoj MSPP. Teško je očekivati da će jedno mikro ili malo preduzeće sa lakoćom pokrenuti posao proizvodnje motornih vozila ili u naftnoj industriji, naročito ako na tržištu već postoji jedan ili nekoliko dominantnih igrača koji lakše i jeftinije dolaze do kupaca. Međutim, nisko koncentrisani sektori osim velikih firmi, sačinjeni su od velikog broja MSPP koja uspevaju na lakši način da se bore za sopstveno tržišno učešće. Sa druge strane, veliki broj firmi nakon osnivanja ne uspeva da svoje poslovanje ostvari u dugom roku. U periodu od 2005. do danas, od novoosnovanih preduzeća 66,1% je uspevalo da preživi u roku od tri godine, dok je tek polovina to uspela u roku od pet godina. Međutim, ove stope se razlikuju od sektora do sektora, pa samim tim verovatnoća opstanka u različitim granama nije ista.
Najznačajniji pokazatelj ovog stuba odnosi se na postojanje široke baze zdravih i dinamičnih MSPP koja su se u postkriznom periodu pokazala otpornijim i spremnijim da se takmiče i posluju profitabilno. U prethodnom periodu, prosečno MSPP je ostvarilo pad performansi od -3,9%, dok je ukupan sektor MSPP stagnirao sa rastom od neznatnih 0,5%. Međutim, MSPP se razlikuju među sobom u velikom broju karakteristika -- od proizvoda koje proizvode, tržišnih uslova u kojima posluju, vlasničke strukture, integrisanosti u međunarodne tokove itd. Stoga je važno bolje razumeti samu strukturu ovog sektora i prepoznati u kojim delovima su se našli dobri, pa i istaknuti primeri MSPP. Tako od ukupnog broja MSPP, njih 26,3% je bilo uspešno. Naročito su se istakli pojedini sektori, koji su svoj ukupan uspeh i rast ostvarili na bazi upravo značajnom broju dinamičnih i uspešnih MSPP. Jedan od primera su sektori hemijske industrije (proizvodnja široke palete proizvoda od gume i plastike) i metalske industrije (sektori proizvodnje fabrikovanih metalnih proizvoda - alata, sečiva, ambalaže, konstrukcija itd.)
Izvozna konkurentnost MSP je treći i najstroži indikator sposobnosti MSPP, gde svoju uspešnost iskazuju ne samo poslovanjem na domaćem tržištu, već i kroz takmičenje na inostranim tržištima u mnogo zahtevnijim uslovima.
Međutim, obzirom na niže i kapitalne i ljudske resurse, MSPP se prilikom izlaska na inostrana tržišta suočavaju sa nizom barijera. Najsnažnije barijere za podizanje izvoznih performansi MSPP tiču se inkluzivnosti i održivosti izvoza - srpska MSPP, osim problema oko izlaska na inostrana tržišta, podjednako imaju teškoće da na njima opstanu.
